Да ли је могуће волети бити сам и зашто је то у реду?

Свака личност је јединствена, а одређена особа преферира начин живота у складу са својим психотипом. Неки не могу замислити живот без сталне комуникације са многим познаницима и странцима, док други више воле повучен начин живота. Да ли је могуће волети бити сам и зашто је то у реду? Хајде да покушамо да то схватимо.

Много је људи који воле усамљеност, тачније, самоћу у друштву. За неке је усамљеност време задовољства, задовољства и среће, за друге озбиљан проблем, патња и чежња. Постоје и људи чији се периоди жудње за самоћом смењују са необузданом жељом за непрекидном комуникацијом.

У савременом ритму живота, апсолутна самоћа се и даље не може постићи. Али за многе постаје пожељно време када човек може себи приуштити да се изолује од сујетног света, урони у замишљено стање, полако се бави интроспекцијом и размишља о омиљеним темама. Нико и ништа не одвлачи пажњу, не меша се, не додирује.

Разлози за љубав према усамљености су такође различити за различите људе. Људска личност је толико многострука да је једноставно немогуће извести било какву неоспорну правилност. Али општи трендови постоје.

• Интроверти... Људи овог психолошког типа су много мање усмерени на интеракцију са спољним светом него са самим собом, усмерени на унутрашњи свет, готово су стално заузети самоспознајом, не воле публицитет у било ком облику.Фокус таквих људи је на њима самима. Сами, интроверти обнављају енергију која је потрошена у друштвеном окружењу, и уверени су да нису усамљени у самоћи.
• Појединци са апстрактним мишљењем (стваралаштво, научна делатност, нови појмови, духовни правац, тако нешто). За њих је важно да се концентришу на своје унутрашње идеје, снове, намере. У присуству странаца, мало је вероватно да ће ово функционисати, па је самоћа за такве људе природни елемент.
• Јако озлоглашени људи са ниским самопоштовањем. Тешко им је да буду наочиглед свих, у самоћи се осећају много пријатније.
• Особе са видљивим инвалидитетом... Немају сви чланови друштва са којима такви људи морају да контактирају такт и осећај за меру. Ухватити жалосне погледе на себе, или чак чути јадиковке на своју адресу, мало је вероватно да ће никоме бити пријатно, па ови људи, по правилу, воле усамљеност.
• Паровиу којој партнери, чак и ако су љубавни супружници, више воле да имају лични простор, означавају границе и практикују привремену самоћу.
• Тешка, тешка веза. Уморна, исцрпљена особа, свеједно - мушкарац или жена, нехотице тежи самоћи како би се макар на кратко удаљила од праве ноћне море.
• Дешава се да, вољом судбине, човек мора бити приморан да се помири са усамљеношћу., постепено се навикава да буде сам и више не жели никакве промене, плашећи се нових губитака. Осећа се добро и удобно сам.

Обично не седе беспослени, али заузети су размишљањем о својим идејама или интензивним учењем нешто ново (страни језик, на пример). Познавајући добро свој унутрашњи свет, боље разумеју страхове и искуства других људи, саосећају са њима, а често показују и емпатију (емпатију). Обично такве људе карактерише уздржаност, равнотежа, развијена креативна машта. Они реално процењују догађаје који се дешавају, лако регулишу своје емоције и љубазни су према другима.

Љубитељи усамљености у животу покушавају да изаберу професију везану за менталну активност. То су математичари, проналазачи, филозофи, композитори, писци. Имају моћан интелектуални потенцијал, усмерени су на упознавање себе и добијају потпуну хармонију само када су сами са собом. Апстрактна интелигенција им омогућава да се носе са изузетно сложеним концептима, решавају научне проблеме, стварају нове концепте и покрећу напредак.

Наравно, не постају сви обични људи са склоношћу самоћи еминентни научници. Али у савременој стварности, избор посла са минималним контактом са околином неће бити тежак. То су програмери софтвера, слободњаци, библиотекари, радници у шумарству итд.

У психологији постоји читав тренд, чије присталице тврде да проблем усамљености уопште не постоји. Погрешно је веровати да су апсолутно сви људи који се повремено повлаче и избегавају комуникацију на сваки могући начин егоисти и асоцијалне личности. Већина њих нема наговештаја било каквог менталног поремећаја. У реду је да просечна особа воли самоћу. Постоје екстровертни, најотворенији и најдруштвенији, обожавају бучне компаније, спремни су на сталне разговоре са било ким о свему и свачему, за њих је усамљеност „као смрт“.

Постоје интроверти којима је потребна приватност и тишина. Принудни дуг боравак међу другим људима их психички исцрпљује, а усамљеност је за њих дуго очекивани одмор. У самоћи, њихов унутрашњи свет је испуњен хармонијом, мисли долазе у ред, унутрашња напетост нестаје. Сама особа ће се смирити и поново бити спремна за комуникацију.

Обе државе су норма. Важно је само да свој живот не претварате у усамљеност на трајној основи. Не можете се потпуно повући у себе. Човек мора бити у стању да ужива у животу, обавезно нађе времена (дозирано по нахођењу саме особе) за комуникацију са другим људима (рођацима, познаницима, колегама), за стварање романтичних односа, за провод са пријатељима. И увек ће се наћи жељено време за самоћу уз уобичајену удаљеност од вреве света и омиљених рефлексија (на пример, филозофске категорије, смисао живота, простора и Универзума).

Треба напоменути да је реч о психички здравим, нормалним појединцима, али потпуно различитим по психотипу, формираном карактеру, темпераменту, виталним основама за усамљеност. Неуротична перцепција животне позиције и повезана патолошка искуства усамљености, жеља за даноноћном одвојеношћу од људи и хладноћа у односу на свакога могу довести до озбиљних последица и континуиране патње, али то је из области медицине.

За интелигентну, изванредну, самодовољну особу, самоћа – апсолутно природно, срећно стање. Помаже у обнављању потрошене снаге, ослобађању од умора, спречавању развоја стресних манифестација. На крају крајева, волети усамљеност уопште не значи заштитити се од свих неосвојивим зидом. Човек живи у друштву и потребна му је комуникација. А да би живели добро и удобно, људи желе да сами (а не по стереотипима који су успостављени у друштву) бирају када, колико и са ким ће комуницирати и колико дуго ће бити у самоћи.

Али жудња за усамљеношћу и продужена изолација мењају стварну перцепцију света.... Човек се све теже суочава са непредвиђеним ситуацијама и доноси одлуке које захтевају интензиван контакт са другим људима. Да би решио проблем који је настао, он уопште не жели да изађе из своје „љуске“, а често радије не предузима ништа.

Усамљеност постаје навика. Здрава особа ће адекватно проценити ситуацију и схватити да је потребна корекција понашања... У таквој ситуацији, важно је да се фокусирате на интензиван ментални рад, да добијете опипљиве резултате и осетите да сте тражени.

Осврните се око себе, цените свет око себе, обратите пажњу на занимљиве људе који нису попут вас. Ускоро ће постати приметно да се ваш однос према себи и према свету убрзано мења. Престаћете да болно копате по себи, научићете да гледате на себе позитивно споља, превазићи ћете егоцентризам и максималну пажњу усмерити на друге. Тада љубав према самоћи неће нимало ометати удобан живот, а време проведено насамо са собом донеће жељене тренутке среће и потпуног задовољства животом. Нормална друштвена активност, усмерена не само на себе, већ и на друге, неће дозволити да живот прође, а поред формата „Волим самоћу“ биће изјава: „Волим те, животе!“.