Све о диџеридуу

Диџериду се назива музичким гласом континента попут Аустралије. Ово је прилично древни музички инструмент, али је не тако давно постао широко распрострањен у модерној музици, па га многи нису упознати. Чланак ће говорити о томе шта је музички инструмент са тако занимљивим именом, о историји, врстама диџеридуа, звуку и карактеристикама игре.

Тренутно диџериду није широко познат. Међутим, он се сматра једним од најстаријих дувачких музичких инструмената на целом свету. Истовремено, аустралијски абориџини га често користе у разним шаманистичким церемонијама и ритуалима, где је диџериду једна од најважнијих компоненти.

Да бисте замислили како изгледа тако занимљив аустралијски музички инструмент, довољно је присетити се свима добро познате и познате мелодије. Међутим, диџериду има низ карактеристика које разликују овај инструмент од исте луле.

Као што је поменуто, диџериду је пореклом из Аустралије. То је главни део митологије Абориџина који живе у неким областима и симболизује слику дугине змије Иурлунгура. Такав митолошки лик је заштитник природе, тачније неба, кише и воде.

Обично, свирање на овом музичком инструменту промовише урањање у транс и изводи се најчешће током обреда коробора, што је посебан свечани плес који изводе мушкарци. Уз помоћ оваквих ритуала, према абориџинима, одвија се комуникација са боговима.Осим тога, дешава се и да свирањем диџеридуа, абориџин покушава да намами девојку или жену која му се заиста допала.

Назив описаног музичког инструмента "дидгеридоо" почео је само на Западу. Аутохтони људи који насељавају копнену Аустралију овај музички инструмент називају другачије, и једноставно не постоји једно одређено име. Тако, међу народима који живе у неким регионима то је "Јолнгу", "Бомбо", "Пампу", "Мартба" или "Јинан", међу представницима других региона - "Какутиу", "Јираки", "Меиалаи" или " Једаки"...

Међутим, такав аустралијски дувачки инструмент као што је диџериду је веома цењен не само међу аустралијским абориџинима. Почетком 20. века за њега се заинтересовао познати композитор Стив Роуч, који је у то време путовао по Аустралији. Привукао га је звук овог музичког инструмента, који је био прилично необичан и необичан. Роацх је научила да свира на тако занимљивом музичком инструменту од Абориџина, и убрзо је западни део света био преплављен за њу новом етно музиком. Тако је диџериду постао саставни део клупских композиција, апсолутно сви су га запалили на подијумима за игру.

За овај музички инструмент везује се и име Ричарда Дејвида Џонса, познатог ирског музичара. Он је, користећи диџериду, створио песму Дидгеридо, која је буквално разнела британске клубове раних 90-их година прошлог века. Тако је алат постао још раширенији.

Упркос својој архаичној природи, диџериду тек добија на популарности. Тренутно се његов звук може чути не само међу абориџинским племенима, већ и на разним националним фестивалима. Данас се бави и разним савременим музичким мелодијама разних стилова, укључујући рок и џез, блуз и реп, реге и амбијент и многе друге.

Скренули су пажњу на овај музички инструмент и извођачи легендарне групе Тхе Беатлес. Тако су током једне од својих турнеја по Аустралији покушали да искористе диџериду у извођењу. Били су прилично импресионирани овим искуством.

Тренутно се стално одржавају фестивали таквих извођача који свирају необичан музички инструмент. Најамбициознијим од њих сматра се фестивал, који носи назив Аирваулт, који се у Француској одржава више од деценије. Треба напоменути да се овакав фестивал одржао и у Русији. Овај догађај датира од 28. јуна 2008. године. Фестивал таквог инструмента као што је диџериду одржан је у северној престоници наше земље, Санкт Петербургу. Иначе, код нас постоји чак и такозвани дан диџеридуа, он је у календару обележен истим датумом, 28. јун.

Такође ће бити занимљиво да се диџериду сада активно користи не само у музичкој области, већ иу области медицине. Уз помоћ њега људи се ослобађају хркања. Осим тога, помаже у ослобађању од стреса, ублажавању грчева и разних болова, а такође помаже у опуштању мишића и покретању посебних унутрашњих процеса самоизлечења.

Музички инструмент попут диџеридуа може изгледати сасвим другачије, барем међу својим, да тако кажем, откривачима – абориџинима. Сама природа се бави њеним стварањем, није направљена рукама. Обично абориџини то раде: пронађу дебло еукалиптуса или бамбуса чије је језгро термити потпуно изгризли, након чега узму ово шупље дрво, уклоне сав вишак и направе усник од воска. Ово је био крај производног процеса за тако еколошки прихватљив музички инструмент.

Према томе, то негде са сигурношћу можемо рећи биће прилично тешко, ако не и немогуће, пронаћи два таква идентична дувачка музичка инструмента, јер је свако дрво јединствено и има своје карактеристике, и стога ће се сваки диџериду инструмент разликовати не само по визуелним квалитетима, већ и по тембру свог звука.

Диџериду обично изгледа као цев или лула, која може достићи величину од једног до 3 метра. Тежина таквог необичног инструмента може достићи од једног и по до два и по килограма.

У савременом свету, након открића музичког инструмента Стива Роуча, диџериду је почео да се прави не само од бамбусовог дебла, већ и од јефтинијих материјала, на пример, од пластике или винила.

Данас диџериду има довољан број сорти. Сваки од њих има своје карактеристике.

Дакле, нека врста диџеридуа Кеиед, разликује се од осталих по опреми са системом вентила.

Мултидроне има другачији облик и структуру канала.

Ова врста музичког инструмента, диџерибон, је, да тако кажем, дете таквих музичких дувачких инструмената као што су тромбон и диџериду. Дужина овог типа инструмента је променљива, јер његова структура подразумева присуство две цеви убачене једна у другу.

Различити диџеридуи попут флаута имају посебне рупе за звук.

Звук диџеридуа је прилично препознатљив и јединствен. Тешко га је упоредити са било чим другим, а тим више га је немогуће побркати с нечим. Његов звук изазива многе асоцијације на нешто мистично и мистериозно, фасцинира људе и, заиста, уме да их доведе у транс.

Немогуће је порећи везу абориџина са околином, природом. Завијање ветра, певање птица, гласови животиња - све ове звуке покушавају да пренесу са највећом тачношћу свирајући диџериду. Захваљујући звуку диџеридуа у комбинацији са грленим интонацијама свирача, то је могуће учинити.

Овај инструмент има прилично широк распон тембра, који се може упоредити са људским гласом или звуком јеврејске харфе. Карактеристика музичког инструмента је да звучи само на једној ноти. Његов нагиб директно зависи од параметара као што су дужина и ширина. Дакле, ако диџериду није дугачак, већ широк, онда ће његов звук бити највиши. Дужи, али ужи инструмент звучиће неколико пута ниже.

Научити свирати диџериду је прави изазов. Поред осећаја за ритам, потребно је да поседујете и технику непрекидног трајног дисања, што је прилично тешко. Биће много лакше свима онима који су раније свирали одређени дувачки инструмент. Уопштено говорећи, свирање диџеридуа је донекле слично свирању трубе.

Приликом свирања диџеридуа посебно су укључени мишићи лица, мишићи врата и језика, дијафрагма. Главне покрете током продукције звука обично изводе језик и образи, док усне остају непомичне, њихов задатак је да диџериду зуји равномерно и без прекида, при чему изазива посебне вибрације.

Ова врста дисања се назива и кружно дисање. То је оно што омогућава да се игра без престанка, чак и у тренутку када треба да удахнете.

Његова суштина је следећа. Пре издисања, особа надува образе, они се скупљају, чиме се ослобађа остатак кисеоника, док усне не престају да вибрирају. Заједно са овим, прави се оштар дах кроз нос.

Игру диџериду је тешко сврстати међу стандардне.Звук током игре, као што је већ поменуто, производи се захваљујући вибрацијама усана.

Постоје следећи стилови игре: са предњим делом уста или са уснама. Вреди изабрати технику која изгледа најпогоднија.

За информације о томе како направити дидгеридоо својим рукама, погледајте следећи видео.